У недјељу, 11. фебруара 2018. године, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија.
Службом Божијом предстојао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји-ставрофори : Драган Митровић и Далибор Милаковић, те протојереји : Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз.
Торжественом прослављању овог недјељног дана као и благољепију богослужења, свакако је допринијело и учешће мјешовите пијевнице при Саборном храму.
Свима сабранима, свом вјерном народу у овоме Светоме Храму, обратио се поучним и надахнутим пастирским словом началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Он је том приликом тумачио прочитану јеванђелску причу, указујућу притом на суштину живота испуњеног благодарношћу и вјером према Богу, али је говорио и о суштини поста као и о суштини онога што и јесте узрок настанка свијета и основа и темељ сваке заједнице и истинског и правог односа - а то је љубав :
“Ево приближавајући се браћо и сестре Великом и Часном посту, Црква нас кроз ову јеванђелски причу о Суду припрема за предстојећи Часни пост који почиње за недјељу дана.
Али не припрема нас само за пост, него нас припрема увијек кроз ријечи Јеванђеља, јер кроз јеванђелску ријеч се учимо какав би требао да буде наш живот.
И управо кроз данашњу причу, сазнајемо и чујемо опет изнова да ћемо за наш живот дати одговор, чујемо да ће бити Суд и да ће на томе суду свачије дјело изаћи на видјело.
И чули смо који ће бити закон тога суда када дође Господ у слави да суди свима.
Закон тога суда биће љубав и на основу љубави судиће нам Господ.
Судиће нам љубављу и судиће нам на основу тога да ли смо имали љубави у овоме животу.
Читајући ову причу видјели смо једну много важну ствар, да ће наш вјечни живот зависити од нашег односа према ближњима, а могли смо закључити да се Господ поистовјећује са сваким човјеком.
Поистовјећује се прије свега зато што је Господ свакога човјека створио, свакога човјека је довео у овај свијет. Нико се у овоме свијету и вијеку није нашао случајно, нико поред нас не живи случајно.
Дакле свакога од нас је доео Господ у овај живот и у овај свијет, а са друге стране створио га је Господ давши свакоме човјеку да носи Божији лик у себи.
А што је још важније, Господ је постао један од нас, дакле, по свему томе видимо као и кроз ову јеванђелску причу да се Господ поистовјећује са сваким човјеком и да своју вјеру у Бога показујемо у односу према сваком човјеку.
То нас данашње јеванђеље опомиње и управо од тога како смо се односили према људима, да ли смо имали љубави према њима зависиће и наш вјечни живот.
Ову причу поставила нам је црква да се чита пред почетак поста да би схватили, да би се опоменули да пост без добрих дијела, без љубави не значи ништа. Чули смо читајући из апостолских посланица да нас јело не поставља пред Господа.
А шта нас поставља пред Господа ?
Поставља нас љубав.
Читајући ову данашњу причу Господ нас опомиње какав треба да је наш однос према сваком човјеку, како треба да се опходимо према свакоме кога сретнемо у нашем животу. Не само у смислу оном што говоримо, што мислимо, већ у оном што чинимо.
Много има данас људи који говоре о љубави према људима, о томе да треба ширити добро у друштву, о томе да друштво треба да буде химано и ево има много хуманитарних организација и то је све добро, треба и за то да се боримо, али нас овдје Господ поуива на много већу ствар - позива нас да не заборавимо на онога који је поред нас.
Јер се Он са сваким поистовјетио и кроз то показујемо да смо Његови ученици.
А данас као што знамо и као што сваког тренутка нашег живота видимо да има много болесних и сиротих и оних којима је потребно дати чашу воде и парче хљеба и упутити им лијепу ријеч, потребно је и обићи болесника у болници, а много има болесних, све више има болесних.
И треба онога који нема шта да обуче - обући - и то је оно што би требали да чинимо ако заиста желимо да будемо Христови ученици. Дакле не само лијепо да причамо, не само да лијепо мислимо, него да све то конкретно и чинимо.
Зато нас Господ кроз ову причу опомиње какав треба да је наш пост и какав треба да буде наш живот.” - закључио је тиме своје пастирско слово свештеник Мирчета Шљиванчанин.
Светој Тајни Причешћа се вјерни народ присајединио у великом броју.
Борис Мусић
Фото : Борис Мусић
