У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у недјељу 22. по Духовима, дана : 20. новембра 2016. године, одслужена је Света Литургија.
Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји : Далибор Милаковић, Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић.
У славу и у част Божију током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.
Свима сабранима у овоме Светоме храму, пастирском празничном бесједом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета је приближио смисао прочитане јеванђелске приче, говорећи паралелно о бризи за ближњега, као и о томе што представљају дарови којима нас Господ дарива, те напослијетку како их требамо употријебити.
Али говорио је и о самољубљу, о дубљем смислу страдања и крста којег свако од нас у животу носи, као и о беспоговорном уздању и полагању све наше наде на Господа :
"Богаташ је само уживао у своме богатству, није чак ни примјећивао сиромаха и болесника поред свога прага.
И то је овога богаташа одвело у вјечне муке - неразмишљање о животу, неразмишљање о смислу живота, негледање у било кога другога осим у себе, у своје богатство и у своје весеље.
Пак, овај Лазар који је носио крст свога живота, он је очекивао избављење и надао се - јер је знао да живот није само тај тренутак, те године које је провео у болести и сиромаштву.
Него је знао да живот има вјечан смисао.
Знао је да се у овоме животу, били ми богати или били сиромашни, треба да се надамо и уздамо да ће доћи и онај други живот, да ће наступити вјечност.
Јер од тога како смо живјели овдје у овоме свијету зависи како ће нам бити у вјечности.
То је оно на што нас опомиње данашње Јеванђеље.
То је оно што каже и Апостол Павле : "ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи."
Хришћани, људи Божији се у Христа надају и у овоме али и у ономе животу.
Надају се у Христа и полажу наду своју у Христа свакога трена свога живота - знајући да је Христос живот и да ма како живјели у овоме свијету и ма какве нам биле животне околности, та нада не смије никада да престане."
"Ако нам је Бог дао да имамо материјална богатства, не смије то да нам буде смисао, не смије то да нам отврдне срце наше.
Не смије то да пороби наш ум и нашу душу.
Него, ако нам је дао Бог богатство материјално, неке могућности материјалне, треба Богу да благодаримо на томе.
И да тиме што нам је дао обрадујемо и овеселимо онога који је поред нас и који можда нема то.
И онда, то неће бити бреме које ће нам отежавати да приђемо Богу, него ће нам бити могућност да се спасемо.
Јер нам је то Бог дао, не само за себе, не да би само у томе ми уживали, него да бисмо то дијелили са другима.
А ако нас неке животне животне невоље снађу, а кога не сналазе ?
Онда требамо са надом, са трпљењем, са молитвом Господу крст да носимо и да га изнесемо до краја свога живота, јер ће доћи дан кад ће Господ олакшати тај наш крст и он ће нам бити на спасење.
То нас такође данашње Јеванђеље опомиње."
Након празничног и поучног пастирског слова оца Мирчете, Светим Тајнама Тијела и Крви Христове, приступио је и присајединио се вјерни народ у већем броју.
Борис Мусић
