Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског коријена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом.
Бијеше му дјед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје.
Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу.
Петрислав имаше за насљедника сина, овога блаженог Владимира.
А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено.
У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију.
И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и оприје му се крепко, те се император празан поврати дому своме.
Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења.
Још разумје, да се приближи вријеме да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше.
А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да бесједе о народним пословима.
Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом.
А Косара не хтје пустити мужа свога, но она најприје оде да бесједи с братом својим.
Као други Јуда он је обману целовањем и слатким ријечима, те она повјерова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана.
Кад Владислав видје Владимира гдје му долази, устријеми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити.
Не устраши се Владимир но рече: "Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш"! Па истргнув свој мач даде му говорећи: "Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ". А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га.
Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: "зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи"!
Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: "у руке твоје, Господе, предајем дух мој"!
А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побјеже са својима.
И тако блажени Владимир прими вијенац мученички и промјени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, мјесеца маја 22.
А Косара, супруга његова, погребе тијело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживје неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви.
А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опсједе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устријемљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи.
Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године.
А војска му устрашена побјеже натраг.
И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног.
Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцјели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна.
