Преко писма Ћириловог, морално, умно и духовно сазријевали смо кроз вјекове.
Зрење наше записивали смо и посвједочили да припадамо озбиљним земаљским народима.
Посебно подвлачим питање ћирилице.
Кад се нађете у нашим градовима, то је отприлике као да сте негдје у Њемачкој или Италији.
Кад улазим у Колашин, по писму које видим, као да стижем у Чикаго.
Сви натписи али и имена написани су овим писмом.
И не мислим на називе хотела или служби, већ и све остале.
Тужно је да се у „филџан-авнојевској“ Црној Гори понашамо као народ који тек сад започиње своју историју.

Или је опет ово наше вријеме обољело од мувљег памћења.
Јер мува памти мјесец, два или три највише.
Памћење људи не би смјело да буде такво, али да није управо мувље, не бисмо били свједоци стварања новог идентитета и новог човјека.

Рече ми један од најугледнијих људи у Црној Гори да су од проглашења независности први пут створене њене границе, па ћемо сад да откривамо и стварамо и посебан идентитет Црне Горе.
Страхујем од посљедица процеса који се одвија у таквом духу и управо на основама мувљег памћења.
То је посебно опасно што се резултат новог идентитета народа и државе одражава на све области свакидашњег живота.
Најтужније, најопакије и најопасније у малој Црној Гори јесте што је то све утемељено на диобама какве историја није запамтила.

Подјеле су и раније постојале у Црној Гори. Истина је да смо као народ били склони и братственичким диобама и свађама, као и племенским осветама. Ово што се данас дешава на томе је утемељено, али је још дубље и опасније.

У прошлости се наш народ дијелио по разним основама.
Били смо бјелаши и зеленаши, четници и партизани.
Сад смо двије нације, не чак ни двије него три, па није ни три него заправо четири.
У једној Црној Гори сад говоримо са четири језика.
Данас се користи писмо које су окупатори наметнули 1916. године.
Сјетимо се само прогона 14 учитеља у Даниловграду који су одбили наредбу аустроуграске окупаторске власти да се одрекну ћирилице и српског језика и да пишу латиницу.

То се опет поновило 1941. године, када су туђини тражили и успјели да се „Глас Црногорца“, најстарије црногорско гласило, штампа на латинском писму.

То су чинили окупатори. Али који су то просветитељи који у 21. вијеку окупаторско писмо проглашавају за једино званично у Црној Гори.
Чак и школска свједочанства исписана су латиницом.
Видим да се у Подгорици и на Цетињу латиница користи чак и на гробљима, а не бих се изненадио да се појави и у другим мјестима.
А чини ми се да кад латиница дође до гроба, можемо да будемо сигурни у нашу пропаст.

Наставнике, учитеље, професоре гимназија позивам и молим: Кумим вас Богом, немојте своју дјецу отуђивати од изворног памћења народа које се манифестује управо преко писма ћирилице.

Суочени смо са диобама, диобама, диобама.
Два језика, два писма, двије академије, а покушавају и двије цркве да стварају.
Влада из Подгорице плаћа такозвану Црногорску православну цркву, која је по много чему копија Хрватске православне цркве из 1942. године.
Њу су створили Хрвати, усташе и фашисти, они исти који су се држали принципа „једну трећину Срба побити, другу покатоличити, а трећу прогнати“.
Овај процес одвијао се у усташкој Хрватској, а јавља се и данас.
Нешто сличнио догодило се и у Црној Гори почевши од 1941. године.
У годинама које су услиједиле најприје је убијен митрополит Јоаникије, затим 115 најбољих свештеника из Колашина, а потом је суђено онима који су претекли.

И то није све. Сетимо се само послератних демонстрација против мог претходника митрополита Данила Дајковића само зато што је бранио да се руши Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену.

Кад сам дошао за митрополита, тамо гдје је некада било 300 свештеника, затекао сам свега њих 15.
Када је отворена прича неке Црногорске цркве, питали су тадашње комунистичке функционере Веселина Ђурановића и Марка Орландића: „Зашто нисте раније покренули тај пројекат?“
Они, такви какви су били, одговорили су да су били убеђени да је Црква у Црној Гори уништена и да је више никада неће бити.

Није, међутим, лако с Богом ратовати, а све диобе које су се догодиле и које носимо у својим костима утемељене су у нашим ратним и послератним дешавањима.
На томе данас граде будућност.

Нужно је зато да се у духу Светог Саве, великог помиритеља, помиримо као браћа, ми четници и партизани, миловци и момировци.
Да се као браћа загрлимо. 
Људи смо, какви смо такви смо, и треба да једни другима опростимо и да се вратимо духу братске слоге и заједништва.

(Одломак из беседе одржане на Савиндан у Колашину)