Пише: Борис Мусић
Срећна Нова година!
То је оно што је у јеку минулих година и дана одјекивало (одјекивало је претходних година у овим данима), на сваком кутку улице, у сваком кутку наших живота, а у тренду савременог свијета можда и највише на сваком кутку друштвених мрежа и осталих сличних платформи – апликација.
Знате већ, ту је море готових стиховних и сликовних порука, један клик, а можда и два и обавили смо своју пристојну друштвену дужност.
Од како знамо за честитке увијек желимо да је Нова година љепша и боља од претходне. И то је природно, јер, основна потреба усађена у радост постојања живота човјека и јесте непрекидна динамика и тежња ка новим, бољим, дограђенијим.
Просто, гдје је живот ту је и живост, покрет, импулс.
Међутим, то често изговорено и написано: ,,Срећна Нова“, јесте знало да склизне са уста и са прста уз неко руковањe или поруку, а да суштински можда и нисмо појмили шта значи срећа и шта то заиста Нову годину чини новом и срећнијом, односно шта ће учинити наш живот и живот људи око нас у перспективи бољим, радоснијим, испуњенијим.
Ипак све нове године су старе ако су натопљене старим лошим навикама које вучемо са собом у свакој новој и идућој. У суштини, са старим непревазиђеним лошим навикама, не вјерујем да може бити било чега новог, па ни нових и срећних година.
Апропо тога, већ неко вријеме се често у народном дискурсу могло чути да је сваки дан исти, да је свака година иста, ако не и гора и често се могло чути да су данашња времена лошија од оних идеализованих прошлих која смо замрзнули у нереалну идолатрију пиједастала оног бољег и недодирљиво – неповратног, само зато што је то прошло и непостојеће ван домашаја одговорности нас данашњих и овдашњих, који се ипак сада у времену у којем живимо ваљда за нешто питамо и за нешто смо одговорни.
Тај доживљај неперспективног народа, стање ћорсокака у које нас додатно неуморно дежурни песимисти гурају, они који граде свој ауторитет и углед релевантних квази интелектуалаца на имагинарном екслузивитету Балкана да буде неартикулисан и нецивилизован, прекинуло се нечим чега наизглед није било ни на видику. Нешто ново је ипак замијенило старо, живот је замијенио лешину на којој су се увелико гостили лешинари.
Десило се оно што сада увелико свједочи једна наизглед мала земља, самљевених нада, перспектива, изгледа, земља на самрти од које су се многи опростили.
Онда кад је логика престала, кад је ред и поредак нестао, кад је разум мудрих поражен и разборитост понижена, кад је од достојанства остала зера, кад се свако старозавјетно запитао да ли из Назарета од Црне Горе може бити шта добро? Баш онда, десило се оно што нам историја свједочи, а живот јеванђеља потврђује. Показало се да се у немоћи сила Божија пројављује и да пут Голготе, клинова и крста, шибања и ударања и смрти, начињених ударом окамењених, отврдлих непокорних и непослушних срца као и онда у Христово вријеме, тако и данас, није ради њих самих, ради зла и пораза и гажења људског достојанства, него је ради васкрсења, ради већег добра, ради буђења и ради рађања.
Али чега?
Или боље, кога?
Кратко и јасно.
Ради народа.
Ради свих нас.
Свих.
Кад је овај народ у добром дијелу понижен и напуштен од људске заштите и љубави, показало се ко заиста родитељски брине о свакој души, показало се ко нас неће никад заборавити, па и ако ми заборави(с)мо.
Ово што свједочимо, ван сваке људске логике, организације и плана, знак је и порука да је Бог са овим народом. Знак је и порука, да ова земља и овај народ нису отписани, или је макар знак да је ово повратак оних који су у једном тренутку престали да вјерују и сами себе су отписали.
Ово чудо вјере, љубави и наде окупљеног народа у Црној Гори и региону и јединства свих тих срца око светиње цркве, око светиње огња Христовог рођења и васкрсења које и јесте обиљежило све епохе људског постојања, а које се разбуктало у наизглед малој и незнаној земљи, јесте најдивније чудо новије људске историје.
Ових дана свједоци смо једног лијепог, велелепног, величанственог Храма Божијег на цијелом свијету.
То је храм назидан и изграђен љубављу, животом, вјером, побожношћу и радошћу, на темељу који у себи чува аманет предака и живот оваплоћен загрљајем Бога и човјека на чему се и одржала и на чему ће се одржати заједница Бога љубави коју ни врата пакла не могу савладати до краја свијета и вијека.
Јер, љубав и загрљај Бога и човјека јачи су од мржње, зависти и пакости.
Тај величанствени и лијепи Храм је људска душа испуњена побожношћу и љубављу, а црква је жива јер народ Божији – јесте црква!
Народ Божији најљепши је и највеличанственији Храм на свијету, а ево га сагради јединство срца и душа народа Црне Горе!
Зато могу да пожелим срећну Нову годину и да послије дуже времена поносно кажем свим људима у својој земљи и држави, да је истински срећна и радосна!
Од оног дана, 26. децембра 2019. године, од оне литије која је кренула са платоа Саборног храма, а проширила се цијелом Црном Гором, почела је та Нова година, почео је одзвањати глас Божији у народу и почео се чути кроз народ и од народа.
Од тада па до данас и за вријеме будуће, разгорио се огањ Бадње Вечери и рођења Црне Горе и Нове године преумљења и прије календара и прије математике људског мјерења немјерљивог времена и простора.
Управо то јесте и хоће бити једина нова година.
Не она календарска, него она коју истински новом управо чини својом промјеном на боље – нови (бољи) човјек.
(Нове) године су резултат математичког мјерења, а нови – бољи човјек је мјера Охристовљене свевремене, безвремене вјечности!
Одшкринули смо врата есхатолошког опредјељења иза којих нас чека Бог који нас је океаном своје безобалне љубави запљуснуо и заволио. Одшкринули смо врата која више никада нећемо затворити,
Мир Божији, Христос се роди!
А од ове године, родисмо се и ми!
(Аутор је службеник и чтец Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, студент теологије на ПБФ-у ,,Свети Василије Острошки“ у Фочи)
