Организујући свенародни Тројичиндански Сабор за измирење и излијечење од подјела и умножење братске љубави, као и за одбрану светиња Божијих дарованим нам као бесцен благо од Бога, светаца и предака, са дубоком одговорношћу пред Богом, светим патријарсима, архиепископима и епископима и богољубивим и правдољубивим народом који су се вјековима држали части, поштења, чојства и јунаштва, његујући у себи најздравије осјећаје братољубља и човјекољубља за очување наших светиња и слободу народа, желио бих да подијелим свој недвосмислен став поводом одржаног историјског Тројичинданског сабора у суботу 15. јуна 2019. године изражавајући дубоку захвалност и благодарност народу Црне Горе.
У још не баш тако давна времена, у она времена која су недвосмислено постављала тешка питања за оне још теже одговоре које смо као људи требали дати, и које смо давали као израз посезања за правдом и истином, догађала су се многа народна сабрања, сабори.
То су били сабори из којих је народ црпио снагу, храброст, јединство, једном ријечју народ је у заједници видио и знао за спас и знао је да су у савјету многих снага и мудрост. Те и такве саборе којих је кроз историју било немали број, опјевали су и о њима писали многи.
И данас као и тада, ништа се није промијенило. И данас као и тада, вријеме у којем живимо носи своје ребусе, питалице али и тенденције према све дубљем раздјељивању, као и према све већој несаборности и што већој одвојености од истине, правде и љубави. Кад су друштвени токови у питању можемо слободно рећи да се точак историје окреће, понавља: nihil novus undo sole - ништа ново под сунцем.
Тројичиндански сабор настао је управо у име Онога који је једино ново под сунцем, настао је као спонтана и природна реакција и потреба душе народне да одговори на најприроднији начин, да одговори оним расположењем и клицом која је у душу и биће нашег народа дубоко похрањена.
То је осјећај за светињу Божију, то је осјећај поштовања према светитељима, то је љубав дубоко уткана према Богу, а самим тим, то је љубав и према себи и ближњима. Та потреба и особина нашег народа, у пуном сјају видјела се на Сабору.
То је још и дубља потреба посвједочена овим Сабором, посвједочена јединством, заједништвом, правдом и љубављу.
Иначе, да није тако, како би могли другачије објаснити толику жртву коју је народ тако очигледно принио на олтар Божије љубави у суботу 15. јуна?
Десетине хиљада људи је дошло на позив свог срца и своје душе, на позив своје љубави према Богу и светињи, упркос огромним и тешким врућинама које су на директном излагању сунцу износиле чак и преко 40 степени, упркос многим другим сметњама и препрекама које су се дешавале уочи Сабора.
Тиме је народ посвједочио да нема те муке, нити те тешкоће, нити било какве пријетње, па ни идеолошке или националне припадности, која му може угушити Богом дану савјест да заборави и одступи од оног што је најчистије, насјветије, што је тврђава љубави, истине и спасења и истинске бриге и љубави за човјека, назидана на камену вјере у Господа Исуса Христа и на крвљу мученичког исповједништва, а то је Црква Божија, то су светиње Божије.
А опет, гдје је могло бити подеснијег и природнијег мјеста тог и таквог сабиралишта, мјеста саборности и обједињености у једном духу, духу братољубља и Богољубља и очувања оног најсветијег у Црној Гори, до у Саборном храму Христовог Васкрсења који нас ево деценијама окупља и сабира али и уздиже и буди из смртнога сна и васкрсава?
То је Саборни храм који у свакој својој пори и сваком детаљу одише заједништвом и то нам свједочи и архитектонски и умјетнички али и свето-литургијским богослужбеним животом који се у њему непрекидно одвија.
Почевши од архитектонског аспекта, односно стијена које су на спољној фасади Храма уграђене и сакупљене претходно из свих крајева Црне Горе да би управо на симболичан начин објединили цијелу Црну Гору у њему. Па од Крстова на његовом врху који представљају сва племена Црне Горе и брда, до цијелог низа умјетничких детаља који су се објединили у храму а долазе нам из цијелог хришћанског свијета као и из цијеле историје хришћанства на овим просторима.
Можда и најинтересантнији детаљ који треба издвојити, јесте детаљ са предикаонице - мјеста одакле се чита и проповједа Јеванђеље. Тај детаљ је можда и најјаснија слика и прилика онога што храм и црква јесу. Наиме, у том детаљу приказани су сви земаљски народи без остатка и без изузетка, док су у средини композиције приказани Господ Исус Христос и првоврховни апостоли Петар и Павле.
Дакле, оно што нам тај детаљ поручује јесте да је главно призвање човјека-човјечанства - заједница са Богом, у љубави и истини Божијој, а нипошто није у раздјељивању по било којој основи.
Композиција - Исус Христос са првоврховним апостолима Петром и Павлом и свим земаљским народима.
Умјетнички детаљ са предикаонице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици ; Аутор Протојереј-ставрофор Драган Митровић
Такође оно што нам ово мјесто свједочи јесте и свенародно јединство, не само ових наших простора, него цијелог хришћанског свијета који је са својим патријарсима долазио у Храм и освештао га - поново саборно.
То такође свједоче и десетине хиљада људи из свих земаља свијета, разних расних и етничких и вјерских припадности који сваке године долазе и посјећују храм.
Е баш то што свједочи Храм Христовог Васкрсења у сваком детаљу у сваком догађају и манифесту наговјештава и открива намјеру цркве и њених пастира и њене главе - Христа. А то је главни мотив, то је дакле јединство у истини, у љубави у Богу љубави и са Богом љубави.
Управо та порука и сврха и суштина Тројичинданског сабора јесте спојила и објединила и ујединила сва срца и душе људске које воле, поштују и вјерују у Бога.
Управо то јесте одговор на задато питање овог времена и његових таласа, бура и вјетрова.
Одговор који је дао народ на Тројичинданском сабору заједно са својим архипастирима и свештенством и монаштвом јесте да је то народ који воли и вјерује у Бога. То је народ који вјерује цркви, а то нам обзнањује да је у нашем народу оно најдубље посијано сјеме - управо сјеме поштовања, љубави према светињи и према ближњем и према Богу, а то показује да је црква жива, јер црква то је њен народ, а народ јесте црква.
(Аутор је службеник и чтец Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, студент теологије на ПБФ-у ,,Свети Василије Острошки'' у Фочи)
